Moj život počinje u Pančevu.Verovatno će se tamo i završiti.A ono što je između jedva i da mogu da nazovem životom.Više liči na životarenje, preživljavanje. Moji prijatelji bi rekli čist SURVIVOR, al nakon svega toga nema glavne nagrade, neće mi zašuškati 50 somića i neću dobiti parče slave na medijskom nebu. Ostaje samo jad i beda čemerne svakodnevnice.
Pančevo je nekada bio bogat i jak industrijski centar. Sada,od svega toga ostale su čestice benzola u vazduhu i ružan metalni ukus u ustima. Kažu glavonje da nije strašno. I nije,dok ne zasmrdi u prestonici.
Imam 32. godine i nezaposlena sam. Nije mojom krivicom. Htela bih ja da radim, majke mi. Al kažu nije mi dobar CV. U prvo vreme pomislih, gde ja to živim? Kakav bre CV? Onda skapiram da je to sad moderno. Imati CV, biti manager ,imati personality. Baš sam de-mo-de. Nit manje zemlje, nit više proseravanja. Elem, bilo kako bilo, taj CV mi je nekako otužan, prazan…Nije napisan žutom olovkom, nema “jakih”preporuka i ne šušti. Ko razume, shvatiće.
I na moju veliku nesreću, čučim dok piškim.Drznula sam se da im kažem da želim brak i decu jednog dana. Sram me bilo. Dok sedim i maštarim o udobnosti državne službe prekida me telefonski poziv. Moj brat od tetke, mašinski inžinjer na privremenom radu kao stolar. Čitavih 15 godina. Kaže nije primio platu tri meseca. Gazda nema para. Jest, treba deci platiti zimovanja, letovanja, a zida se i nova kuća u centru grada. Jbg, nije čoveku lako. Kažem bratu da skine paučinu sa one tambure i pravac kafana. Jer kafana nas je održala. E hvala joj. Posle kraćeg međusobnog jadikovanja(jbg skupi impulse) stiže poruka na facebooku. Moja slatka snaja, profesorka srpskog jezika, pala u bedak. Nema posla. Neće niko da uči maternji. Ma šta će im. Dok je nama facebooka, CV , managera i personalitija…S druge strane sobe, moja sestra svršeni student psihilogije maše svojom diplomom.Pomislih kako nam treba još toilet papira i ako je malo izgužvamo biće savršena. Jer svakom dupetu u zemlji Srbiji treba po jedan psiholog.
I pomislih, kako bre mene da zadesi familija puna intelektualaca. Sve sama pamet bez kinte u džepu. Sitna boranija…Gde se dedoše svi oni lopovi,muvatori i muljatori! Pa da, u skupštini. Al to je nečija tudja familija.
I dok proklinjem dan kada sam se rodila, ispijam jos jednu kafu, šaljem još jednu biografiju na neki virtuelni konkurs unapred znajući da su mi šanse jednake 0.
Ne spadam ni u jednu od kategorija menadžera (nit manje zemlje ,nit više menadžera), neću da prodajem i prepodajem muda za bubrege, krijući se pod imenom komercijalista (jer Bože moj,lepše zvuči) i neću da radim na procenat. Dovoljno mi je što sam u procentu onih nezaposlenih, siromašnih, jadnih i bednih. Hoću da ustanem svako jutro, odem na posao i zaradim platu kako bih mogla normalno da živim.Možda, u nekom drugom životu, u nekoj drugoj državi sa nekom drugom familijom. Za sada, u ovom životu imam samo jedno jedino rešenje. Odoh bre u politiku. Da obezbedim sebe i ovu familiju! Jer kakva-takva je, moja je!
Pančevo je nekada bio bogat i jak industrijski centar. Sada,od svega toga ostale su čestice benzola u vazduhu i ružan metalni ukus u ustima. Kažu glavonje da nije strašno. I nije,dok ne zasmrdi u prestonici.
Imam 32. godine i nezaposlena sam. Nije mojom krivicom. Htela bih ja da radim, majke mi. Al kažu nije mi dobar CV. U prvo vreme pomislih, gde ja to živim? Kakav bre CV? Onda skapiram da je to sad moderno. Imati CV, biti manager ,imati personality. Baš sam de-mo-de. Nit manje zemlje, nit više proseravanja. Elem, bilo kako bilo, taj CV mi je nekako otužan, prazan…Nije napisan žutom olovkom, nema “jakih”preporuka i ne šušti. Ko razume, shvatiće.
I na moju veliku nesreću, čučim dok piškim.Drznula sam se da im kažem da želim brak i decu jednog dana. Sram me bilo. Dok sedim i maštarim o udobnosti državne službe prekida me telefonski poziv. Moj brat od tetke, mašinski inžinjer na privremenom radu kao stolar. Čitavih 15 godina. Kaže nije primio platu tri meseca. Gazda nema para. Jest, treba deci platiti zimovanja, letovanja, a zida se i nova kuća u centru grada. Jbg, nije čoveku lako. Kažem bratu da skine paučinu sa one tambure i pravac kafana. Jer kafana nas je održala. E hvala joj. Posle kraćeg međusobnog jadikovanja(jbg skupi impulse) stiže poruka na facebooku. Moja slatka snaja, profesorka srpskog jezika, pala u bedak. Nema posla. Neće niko da uči maternji. Ma šta će im. Dok je nama facebooka, CV , managera i personalitija…S druge strane sobe, moja sestra svršeni student psihilogije maše svojom diplomom.Pomislih kako nam treba još toilet papira i ako je malo izgužvamo biće savršena. Jer svakom dupetu u zemlji Srbiji treba po jedan psiholog.
I pomislih, kako bre mene da zadesi familija puna intelektualaca. Sve sama pamet bez kinte u džepu. Sitna boranija…Gde se dedoše svi oni lopovi,muvatori i muljatori! Pa da, u skupštini. Al to je nečija tudja familija.
I dok proklinjem dan kada sam se rodila, ispijam jos jednu kafu, šaljem još jednu biografiju na neki virtuelni konkurs unapred znajući da su mi šanse jednake 0.
Ne spadam ni u jednu od kategorija menadžera (nit manje zemlje ,nit više menadžera), neću da prodajem i prepodajem muda za bubrege, krijući se pod imenom komercijalista (jer Bože moj,lepše zvuči) i neću da radim na procenat. Dovoljno mi je što sam u procentu onih nezaposlenih, siromašnih, jadnih i bednih. Hoću da ustanem svako jutro, odem na posao i zaradim platu kako bih mogla normalno da živim.Možda, u nekom drugom životu, u nekoj drugoj državi sa nekom drugom familijom. Za sada, u ovom životu imam samo jedno jedino rešenje. Odoh bre u politiku. Da obezbedim sebe i ovu familiju! Jer kakva-takva je, moja je!
Нема коментара:
Постави коментар