Sve će to narod pomlatiti

Nakon 5.oktobra, moj pokojni otac je rekao : "One ste isterali bagerom,ove će te govnavim motkama!".
Prođe od tada dvanest godina, a govnave motke izostaše. Da li od hroničnog zatvora od koga pati pola nacije ili smo motke izlomili na sopstvenim leđima, ne znam. Sve u svemu, izbori dođoše i prođoše, a ovi ostadoše još naredne četiri godine, da nam kroje sudbinu tupim makazama.
                                                                                                                                                                                                                                                                                            Veliki govornici, takozvani retoričari, istoričari, demagozi, pedagozi, lažu i mažu kako zinu. A narod ko masa u transu. Slepo prati svoje pastire verujući i radujući se svakom obećanju. A ne kaže se džabe: "Obećanje, ludom radovanje"         .
Za petnest godina glasačkog staža, još ne videh ovakve kampanje. Ko će koga jače, dublje i više...Pa onda neka kažu da smo sexualno isfrustrirana nacija!
Ove godine, možemo da se pohvalimo da nam je izbor stranaka i kandidata bio zaista šarenolik. Tu je bilo za svakog ponešto. Mali, debeli, visoki, žgoljavi, ćelavi. usnati, dlakavi, skraćeni, smlaćeni....oni koji ne pate od hroničnog zatvora , oni kojima pljuvačne žlezde rade povećano,pa višak tečnosti moraju da usmere ka protivniku, oni koji ceo svoj zivot posvećuju borbi protiv pokojnog nam predsednika( valjda ni sami ne verujući da je ovaj već odavno mrtav )i naravno feniksi koji se uzdižu iz pepela tog istog pokojnog predsednika i najavljuju svoj veliki "come back" na učmalu političku scenu zemlje nam Srbije.
 Da nam je standard bar malo veći i stomaci puniji, pa da se ko sav pošten svet ispovraćamo,tek toliko da nam bude bar malo lakše.
Elem, bilo kako bilo, prvi krug je prošao i žutaci su jos jedared odneli pobedu. Da li na mufte ili na ćufte (iz pouzdanih izvora znam da su se nekima delili socijalni paketi sa hranom i koje kakvim đakonijama), nije ni važno. Narod je glasao... ili nije, a nama poraženima ostaje jedino da se pomolimo Bogu, pohvatamo veze i kontakte, izgubljene i zaboravljene rođake po belom svetu, pa pravac....  materina.
E sad, dok čekamo vizu za obećanu zemlju ,valjalo bi otaljati jos jedan krug glasanja, pa kud koji mili moji!  Svi brzo, naoštrite olovčice izbornih miljenika, pa pravac biralište, da još jednom između dva zla izaberemo manje.
Svako po svojoj savesti, svako po svom ubeđenju ili nabeđenju, ali onako kako zakon nalaže. Jer zakon se mora poštovati, jel da gosn Predsedniče?
A o onim motkama ćemo jos razmisliti...

Menadzer za familijarne odnose

Moj život počinje u Pančevu.Verovatno će se tamo i završiti.A ono što je između jedva i da mogu da nazovem životom.Više liči na životarenje, preživljavanje. Moji prijatelji bi rekli čist SURVIVOR, al nakon svega toga nema glavne nagrade, neće mi zašuškati 50 somića i neću dobiti parče slave na medijskom nebu. Ostaje samo jad i beda čemerne svakodnevnice.
Pančevo je nekada bio bogat i jak industrijski centar. Sada,od svega toga ostale su čestice benzola u vazduhu i ružan metalni ukus u ustima. Kažu glavonje da nije strašno. I nije,dok ne zasmrdi u prestonici.
Imam 32. godine i nezaposlena sam. Nije mojom krivicom. Htela bih ja da radim, majke mi. Al kažu nije mi dobar CV. U prvo vreme pomislih, gde ja to živim? Kakav bre CV? Onda skapiram da je to sad moderno. Imati CV, biti manager ,imati personality. Baš sam de-mo-de. Nit manje zemlje, nit više proseravanja. Elem, bilo kako bilo, taj CV mi je nekako otužan, prazan…Nije napisan žutom olovkom, nema “jakih”preporuka i ne šušti. Ko razume, shvatiće.
I na moju veliku nesreću, čučim dok piškim.Drznula sam se da im kažem da želim brak i decu jednog dana. Sram me bilo. Dok sedim i maštarim o udobnosti državne službe prekida me telefonski poziv. Moj brat od tetke, mašinski inžinjer na privremenom radu kao stolar. Čitavih 15 godina. Kaže nije primio platu tri meseca. Gazda nema para. Jest, treba deci platiti zimovanja, letovanja, a zida se i nova kuća u centru grada. Jbg, nije čoveku lako. Kažem bratu da skine paučinu sa one tambure i pravac kafana. Jer kafana nas je održala. E hvala joj. Posle kraćeg međusobnog jadikovanja(jbg skupi impulse) stiže poruka na facebooku. Moja slatka snaja, profesorka srpskog jezika, pala u bedak. Nema posla. Neće niko da uči maternji. Ma šta će im. Dok je nama facebooka, CV , managera i personalitija…S druge strane sobe, moja sestra svršeni student psihilogije maše svojom diplomom.Pomislih kako nam treba još toilet papira i ako je malo izgužvamo biće savršena. Jer svakom dupetu u zemlji Srbiji treba po jedan psiholog.
I pomislih, kako bre mene da zadesi familija puna intelektualaca. Sve sama pamet bez kinte u džepu. Sitna boranija…Gde se dedoše svi oni lopovi,muvatori i muljatori! Pa da, u skupštini. Al to je nečija tudja familija.

I dok proklinjem dan kada sam se rodila, ispijam jos jednu kafu, šaljem još jednu biografiju na neki virtuelni konkurs unapred znajući da su mi šanse jednake 0.

Ne spadam ni u jednu od kategorija menadžera (nit manje zemlje ,nit više menadžera), neću da prodajem i prepodajem muda za bubrege, krijući se pod imenom komercijalista (jer Bože moj,lepše zvuči) i neću da radim na procenat. Dovoljno mi je što sam u procentu onih nezaposlenih, siromašnih, jadnih i bednih. Hoću da ustanem svako jutro, odem na posao i zaradim platu kako bih mogla normalno da živim.Možda, u nekom drugom životu, u nekoj drugoj državi sa nekom drugom familijom. Za sada, u ovom životu imam samo jedno jedino rešenje. Odoh bre u politiku. Da obezbedim sebe i ovu familiju! Jer kakva-takva je, moja je!